Pa­ket sa na­mir­ni­ca­ma, ko­ji je po­sred­stvom „Da­na“ Ban­ka hra­ne obez­bi­je­di­la dvo­čla­noj po­ro­di­ci De­li­ba­šić iz Nik­ši­ća, po­mo­ći će im da ba­rem ne­ko­li­ko da­na ne mi­sle ka­ko da obez­bi­je­de obrok. U nik­šić­kom na­se­lju Gli­bac se­dam­de­se­tro­go­di­šnja De­sa De­li­ba­šić od 76 eura so­ci­jal­ne po­mo­ći ži­vi sa si­nom Mi­li­ćem (37) u sta­rom objek­tu od pet­na­est kva­dra­ta. Uz iz­u­zet­no lo­še uslo­ve gdje bo­ra­ve, nji­ho­vu si­tu­a­ci­ju do­dat­no ote­ža­va ne­ma­šti­na, a po­seb­no bo­lest njih obo­je, što maj­ci, ka­ko je ka­za­la, ve­o­ma te­ško pa­da jer si­nu, ko­ji je ta­ko­đe bo­le­stan, ne mo­že da po­mog­ne. Maj­ka kroz su­ze pri­ča o te­ško­ća­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju, i is­ti­če da za svo­ju bo­lest odav­no ne ma­ri, hra­bri si­na da će ne­vo­lje pro­ći iako ne­ri­jet­ko da­ni­ma u nji­ho­voj ku­ći ne­ma ni­šta od na­mir­ni­ca.
– Od mo­žda­nog uda­ra te­ško sam po­kre­tlji­va, a sve do ta­da mo­gla sam da ra­dim. Išla sam po na­se­lju i pri­hva­ta­la sve fi­zič­ke po­slo­ve da od­ra­dim za ka­kvu-ta­kvu dnev­ni­cu, sa­mo da ima­mo da ku­pi­mo hra­ne. Ta­ko sam si­na po­di­za­la jer on, zbog svo­je bo­le­sti, ni­je spo­so­ban da ra­di. Sa­da sam osta­la bez ži­vo­ta i uz ne­ma­šti­nu pri­ti­sla nas je bo­lest obo­je, is­pri­ča­la je De­li­baš.
Od so­ci­jal­ne po­mo­ći ko­ju pri­ma­ju De­li­ba­ši­ći mje­seč­no go­to­vo ni­šta od hra­ne ne mo­gu da obez­bi­je­de, jer ne­ri­jet­ko dio tog nov­ca po­tro­še na neo­p­hod­ne li­je­ko­ve. Ne sje­ća­ju se ka­da su ima­li da sku­va­ju me­so ili ne­što od me­snih pre­ra­đe­vi­na, a fa­li im i sred­sta­va za hi­gi­je­nu.
- Od to­ga što se na­đe u ku­ći, a ri­jet­ko ima šta kva­li­tet­no, Mi­lić sku­va. On upr­kos svo­joj bo­le­sti i ra­di sve dru­ge kuć­ne po­slo­ve, pe­re, po­spre­ma i pje­ša­či po de­se­tak ki­lo­me­ta­ra u jed­nom prav­cu do gra­da ka­da su nam po­treb­ni li­je­ko­vi. Če­sto po­mi­slim da je bo­lje da me ne­ma, a on­da opet se sje­tim ka­ko i ko­me bih nje­ga osta­vi­la. Udvo­je se ne­ka­ko hra­bri­mo, ali je sva­kim da­nom te­že. Za­to hva­la od sr­ca i „Da­nu” i Ban­ci hra­ne što su nam po­mo­gli – ka­za­la je ona kroz su­ze.
Ob­ra­du­je ih kad im god ne­ko do­đe da na vra­ta, ali im je, ka­že De­sa, i ne­pri­jat­no što unu­tra ne­ma iole pri­stoj­nih uslo­va. Obje­kat je po­čeo da pro­pa­da i u unu­tra­šnjost pro­pu­šta vo­du, pa su zi­do­vi go­to­vo cr­ni od vla­ge. Od po­kuć­stva ima­ju sa­mo osnov­no, a u ku­ćer­ku ne­ma mo­krog čvo­ra. Mi­lić je pre­dao nad­le­žnim do­ku­men­ta­ci­ju ka­ko bi na­sli­je­dio pen­zi­ju svog oca ko­ji ih je ina­če na­pu­stio ka­da je on imao če­ti­ri go­di­ne.
– Pen­zi­ja, ako mu je do­zvo­le, mno­go bi nam zna­či­la jer bi si­gur­no taj iz­nos bio ve­ći od ono­ga što sa­da pri­ma­mo. Na­da­mo se da će nam to omo­gu­ći­ti, dru­ga­či­je bi ži­vje­li, ne bi če­ka­li da nam ne­ko dru­gi ne­što pru­ži. Bi­la bih mir­ni­ja jer ne bih stra­ho­va­la ka­ko će on osta­ti kad me­ne vi­še ne bu­de bi­lo. Ova­ko ži­vi­mo dan za da­nom, stre­pi­mo šta će bi­ti sju­tra i ka­ko pre­ži­vje­ti, re­kla je De­li­baš.B.B.